Organizacioni terapeut, kome su poseban fetiš mala, srednja i velika preduzeća koja prelaze put od preduzetničkog (samo)rukovođenja ka profesionalnom menadžmentu, pamti prošlu svetsku krizu po fenomenu kojem analitičari organizacionog života nisu posvetili nikakvu pažnju. Naime, tada je većina kompanija koje su manje ili više poodmakle na putu profesionalizacije u kratkom periodu organizaciono unazađena i unesrećena. Preživele su krizu, ali sa povredama unutrašnjih upravljačkih organa…
I toj prošloj krizi, ne sećam se bilo li je 2008. ili 2009. leta Gospodnjeg, prethodile su uspešne i berićetne godine kad su “i purani leteli”. Mnogi mudri samonikli osnivači osetili su da je to vreme kad je potrebno poraditi na tome da se rast na tržištu isprati i organizacionim razvojem. Organizacioni terapeut, iz prve rečenice ovog teksta i potpisnik istog, sa svojim partnerom i dan danas sa setom se seća tih dana i dividendi koje su delili. Tekao je, ne lak ali ne i nemoguć, proces odvajanja kompanija od njihovih osnivača i odvajanja osnivača od njihovih kompanija. Polako ali sigurno izvlačili su se osnivači iz operativnog mulja, dodeljivali ovlašćenja svojim saradnicima koje su sa pravom počinjali menadžerima da nazivaju, dozvoljavali su im da po tim ovlašćenjima nad jasno postavljenim ciljevima i zadacima pokažu svoju odgovornost. Mnogi osnivači su počeli bar da se ponašaju kao ozbiljni predsednici svojih kompanija. Mnoge kompanije su zaista počele i da funkcionišu kao da su na njihovom čelu ozbiljni predsednici…
Tekst u celosti možete pročitati u digitalnom izdanju časopisa.
