Od kako je tranzicija zapljusnula naše obale, proces privatizacije postao jedna od najozbiljnijih društvenih obaveza, a strani kapital uveo i nove standarde u poslovanju, drugačije sisteme društvene stratifikacije, a time i izazovnije modele komunikacije, domaći mediji posvećuju znatnu pažnju pitanju društvene moći pojedinaca u sferi politike, trgovine, bankarstva, preduzetništva, umetnosti, sporta, estrade ili medija.
U atmosferi bujajućih skandala koji nedvosmisleno demistifikuju njihove aktere, kao nezajažljive, bezobzirne i u krajnjem ishodu naivne, otvorena je mogućnost za svojevrsno socio-kulturno skeniranje Srbije danas. Kategorije društvene moći i uticaja, u skladu sa vladajućom logikom kapitala, a u svetlu već podrazumevajuće atmosfere tranzicije fokusiraju se oko dve teme: novca i politike.
U tom smislu, Srbija prati svetske trendove, upravo onako kako je duhovito sadržano u glosi “da para vrti gde burgija neće”. Ili da se pozovem na Ksenofontovu mudrost da je uvek bilo, od kada je sveta i veka, da “mudri čekaju pred pragom moćnih, a nikako obrnuto”. To ne samo da govori u prilog tezi da je Platonovo fantaziranje o mudracu-filozofu na čelu države oduvek prihvatano sa dozom podsmešljivosti koja prati svaku utopiju, već i da je koncept moći, odnosno “uticaja” kako se kod nas shvata, suštinski i strukturalno vrlo daleko od ideje ugleda, koji se stiče polako i postupno, temeljeći se na autoritetu znanja, veštine ili vrline…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
