Avion je lagano dodirnuo pistu, a potom se osetio nagli trzaj kočnica i blago podrhtavanje Unitedove letelicu koja je poskakivala na pisti aerodroma prilazeći gejtu spremnom da prihvati umorne putnike. Ispred nas je iskočio Las Vegas. Čudesni grad svetskog entertainmenta, obasjan brojnim neonskim svetlima tako da čovek ima utisak da je sleteo direktno na glavnu gradsku ulicu, pozivao je pridošle obećavajući besane noći i dobru zabavu. Zadovoljni što ne moramo još jednom da prolazimo kroz dosadnu security proveru, jer smo to obavili prilikom ulaska u USA na prethodnom aerodromu u Denveru, pojurili smo ka izlazu da se dočepmo kakvog taksija i odemo u hotel na spavanje…
Veljko i ja smo došli po novinarskom zadatku. Ove godine se održava treći za redom EMC World Forum i mi smo dobili poziv da ispratimo ono što se dešava na njemu. Naravno, s obzirom gde se sve dešava, ovakvi pozivi se obično ne odbijaju.
“Uf, ovde baš sve šljašti”, promrmlja Veljko gledajući u grad koji je trepereći menjao boju i krenu da proverava da li je sve u redu sa kamerom koju smo poneli i koja je učinila da nas na svakom stopu, a bilo ih je dva – u Frankfurtu i u Denveru, detaljno pregledaju i prave testove na eventualne tragove esplozivnih materija.
“Vaš račun je 39 dolara sa uračunatim tipsom”, reče taksista ne prepuštajući slučaju da li znamo da je u Americi bakšiš uobičajena stvar. Ko zna na šta smo mu ličili, onako od puta iscrpljeni, kad je sve sam izračunao i nije dozvolio mogućnost da sami odredimo visinu bakšiša. Ušli smo u sobu, bacili se na krevete i utonuli u mrak…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
