Poslednjih godina sam dosta putovao po Ukrajini i to po mestima ne tako dalekim, ali do kojih nisam mislio da ću ikada stići. Mesta znana iz pesama (Bajaga i “Voz za Harkov”), filmova (Odesa i stepenice iz Ejzenštajnovog filma “Krstarica Potemkin”) ili sporta (Kijev po “Dinamu”).
Čovek se često u ovom poslu oseća kao sportista koji od grada vidi aerodrom i stadion. Ipak, zahvaljujući dobroj poslovnoj saradnji sa ovdašnjim kompanijama, pružila mi se prilika da posetim ovu zemlju u više navrata, pa i da nađem malo vremena za obilazak mesta u kojima sam boravio (Odese, Harkova, Dnjepropetrovska, Kijeva). Primetio sam da su novi delovi svih gradova prepoznatljivo “socijalistički” i ne baš lepi. Međutim, Odesa je jedan od najlepših primera starog i uglavnom očuvanog grada. Na primer, renovirana Opera je ranga Skale ili bilo koje stare, svetske, operske kuće. Stepenište iz “Krstarice Potemkin” je takođe veoma impresivno. Mogu samo da zamislim kako je to izgledalo u vreme carske Rusije, u vreme najvećeg sjaja… No, ovde neću prezentovati turističke atrakcije koliko “male” stvari koje ovu zemlju čine posebnom.
Govor i sporazumevanje
O Ukrajincima sam stekao jako lepe utiske. Spremni su da uče i dosta su obrazovani. Sklopio sam mnoga poznanstva i prijateljstava tamo. Čini mi se da smo na prilično sličnim talasnim dužinama i dobro se razumemo. Ne govorim ruski, ali posle ovoliko provedenog vremena tamo, dosta dobro ga razumem (imajući u vidu da je polovično znanje ujedno i najopasnije znanje). Imao sam prilike da razgovaram sa finansijskom direktorkom jedne velike kompanije oko sat, sat i po. Ona razume engleski, ali ga ne govori, ja razumem ruski, ali ga ne govorim. Sve vreme smo pričali, ona na ruskom, ja na engleskom, dok je prevodilac sedeo besposlen. Inače, mnogo im je simpatično i sviđa im se kada vide da ih razumem ili kada nešto ponovim na ruskom. Ali, i to je briga o klijentu i prilagođavanje istom.
Ruski vs ukrajinski
Zvanični jezik ove zemlje je ukrajinski, međutim šezdeset posto ljudi se služi ruskim. Na primer, na univerzitetu se predaje na ukrajinskom, dok se na pauzama priča na ruskom jeziku. Dva su razloga za takvo delanje. Prvi je to što je istočni deo zemlje pod ruskim uticajem. Drugi je praktičan dama koju sam tamo upoznao objasnila mi je da su i ona i muž poreklom iz zapadne Ukrajine, ali kod kuće pričaju na ruskom da bi ga dete naučilo.
Naravno, država sve više forsira ukrajinski jezik. Jedan naš klijent, koji je u izdavačkoj delatnosti, je bio veoma preduzimljiv i prvi se setio da objavi ukrajinsku gramatiku (ironije li on je iz Harkova koji je pod ruskim uticajem). Sva zvanična dokumenta moraju da budu na ukrajinskom, a ljudi baš nisu vladali gramatikom, tako da je svako preduzeće moralo da nabavi ovu knjigu, pa je uspeh “Gramatike ukrajinskog jezika” bio približan uspehu “Da Vinčijevog koda”. No, bez obzira na želje i namere države da se ukrajinski kao glavni jezik odomaći na sopstvenom terenu, gde god da smo bili u radu sa klijentom sesija je uvek bila na ruskom…
Tekst u celosti možete da pročitate u virtuelnom izdanju časopisa.
